Krajem 1990-ih, muški tenis je bio u krizi. Ženska igra je imala zvezde, dramu i ocene. ATP je imao gomilu visokih momaka koji su pogađali velike servise (čitaj Goran Ivanišević), neke igrače na šljaci koji nisu voleli da igraju na drugim podlogama, i višegodišnje pitanje da li će se Andre Agasi potruditi ove godine.
Rick Reilli je izneo dilemu za Sports Illustrated nakon Vimbldona 2001:
“Žene igraju neverovatne, dugačke, preokrenute poene koje vas drže na ivici vašeg sedišta. Muškarci pogađaju asove od 140 km/h koje niko ne vidi, a onda traže peškir. To je kao da ste na koktelu sa Borisom Jeljcinom. U meču trećeg kola Vimbldona Ivanišević je imao 41 as protiv Endija Rodika, koji je imao 20. Nejasno je kako su osvojeni ostali bodovi jer je zvanični statističar zaspao. Ako se želi spasiti muški tenis, bolje je da neko počne da dekompresuje loptice ovih momaka.”
Ironično, Reillijeva kolumna je odštampana baš kada se okrenula plima za muškarce u tenisu. Taj Vimbldon obeležio je dolazak 20-godišnjeg Rodžera Federera, koji je u četvrtom kolu iznenadio sedmostrukog šampiona Pita Samprasa. Rodik bi ispunio svoj potencijal i pojačao američki muški tenis. Dva meseca kasnije, druga mlada zvezda, Lejton Hjuit, osvojio je svoj prvi veliki meč na US Openu.
Najviše od svega, prvenstvo na Vimbldonu 2001. dalo je najveću sportsku pozornicu jednoj od njegovih najzanimljivijih ličnosti. Navijači su mogli da zamere jednodimenzionalnom igrom koju je igrao Goran Ivanišević, ali niko nikada nije rekao da je čovek dosadan. Pošto je patio od povreda ramena i držao se van prvih 100, bila mu je potrebna vajld karta samo da bi ušao na turnir.
Goran Ivanišević je ušao u najbolje dve nedelje u karijeri, osvojivši titulu serijom dramatičnih mečeva protiv nekih od najboljih svojih vršnjaka iz tog doba.
Rajli nije jedini koji je Goranovu igru smatrao estetski neprijatnom. Ali generalno, štampa je smatrala da je on božji dar, živopisan lik sa komentarima na sve, i rangom koji je dovoljno visok da njegove otkačene izjave budu vredne vesti. U vreme kada je konačno dobio svoju jedinu glavnu titulu, bio je još bolja priča: krajnji autsajder. On je muškom tenisu dao šansu kada je to ovom sportu bilo najpotrebnije.
Goran Ivanišević je dobio teatralnost na terenu zbog čega ga je generacija ljubitelja tenisa pogrešno procenila. On je lomio rekete, psovao linijske sudije tokom svoje karijere. Bio je prvi koji je prepoznao sopstvenu živopisnost, pozivajući se na svoje različite ličnosti u meču kao „Dobar Goran, „Loš Goran“ i „Ludi Goran“. Postojao je i „Hitni Goran“, koji je posredovao u sporovima između ostalih.
“Hitni Goran Ivanišević” nije uvek bio dostupan. U Brajtonu 2000. godine razbio je tri svoja reketa, a bez još jednog da završi meč, bio je izbačen.
Ljudi koji su ga najbolje poznavali shvatili su da u ludorijama nema ničeg veštačkog. Godine 1992, njegov menadžer Jon Širijak je rekao: „Svako ima izvesnu ludost ako želi da bude superzvezda“. Njegov trener Bob Bret je dodao: „Postoji tanka linija između kreativnosti i samouništenja”.
U finalu Vimbldona 2001. protiv Peta Raftera, Goranu Ivaniševiću su bile potrebne četiri meč lopte da završi posao. Servirajući pri 8-7 u petom setu, pogodio je dva asa i došao do 40-30.
Sklopio je ruke u molitvi da zatraži pomoć od više sile, onda je napravio dvostruku grešku. Još jedan nepovratni servis, pa još jedna dupla greška. Kada je zaradio treću meč loptu, pao je na kolena da bi još odlučnije zamolio za pomoć. Osvojio je svoj prvi servis, ali ovoga puta Rafter nije sarađivao, završavajući poen lob vinerom.
Vrativši se na đus, Goran Ivanišević je pogodio još jedan nepovratni servis, svoj 73. u meču. Sada sa četvrtom meč loptom, nije imao više gestova. Racionalni Goran je pogodio, verujući da je njegov protivnik pod velikim pritiskom kao i on. Rafter je propustio uzvrat, a meč je završen.
Goran Ivanišević nije prvi put priznao da mu je potrebno više od onoga što obični ovozemaljski treneri mogu da ponude. Bio je to jedan od mnogih mečeva u kojima nije uspeo da pretvori ključan poen ili dva. Ali iako je primamljivo izvući zaključke iz nekoliko nezaboravnih anegdota, statistika govori drugačiju priču. Goran Ivanišević je dao sve od sebe kada je pritisak bio najveći.
Goran Ivanišević je bio jedan od najboljih servera u istoriji modernog tenisa. Pogodio je 206 asova u svojoj prvoj vožnji do finala Vimbldona, 1992. godine, i još 213 na turniru 2001. Kao i većina velikih servera, njegov revanš je bio osrednji u poređenju sa tim. Za igrače sa takvim stilom igre, put do superzvezda je izuzetno uzak i u velikoj meri zavisi od riterna.
Da bi Goran Ivanišević sa takvom jednodimenzionalnom igrom uspeo da ostvari tri plasmana u prvih pet na kraju godine i četiri finala Vimbldona, zahtevalo je da igra dobro ritern. On je uradio upravo to.
U 2011. godini, istraživač Amir Bachar je uporedio broj osvojenih brejk poena svakog igrača sa očekivanim osvojenim brejk poenima, na osnovu njihovog procenta pobeda na svim poenima.
Goran je u karijeri od 1991. godine imao nešto više od 6.400 brejk lopti (kombinujući i servis i ritern), a osvojio ih je 3.362. Da je osvojio brejk poene po svojoj prosečnoj stopi za sve poene, njegov ukupan broj bi bio samo 3.229. Razlika od 133 poena – u potpunosti zbog prevazilaženja očekivanja pri povratku – veća je od bilo kojeg od ostalih 430 igrača koje je Bachar razmatrao.
Brejk poeni vrede mnogo više od prosečnih povratnih poena, a Goran Ivanišević je postao bolji ritern igrač kada je bilo važno. Drugi način da se izmeri njegova efikasnost je upoređivanje njegovih povratnih poena osvojenih sa brejkovima servisa. Osvojeni povratni poeni sami po sebi nisu bitni, osim ako ih je dovoljno skupljeno da bi se stvorio brejk protivničkog servisa.
Goranov prosek u karijeri od 35,1% obično bi značio brejk servisa u 17,2% vremena. U stvarnosti, probio je 19,2% – još uvek daleko od elite, ali značajno bolje. Stopa prekida od 19,2% je otprilike ekvivalentna osvajanju povratnih poena po stopi od 36,2%, što je broj koji je (jedva) na pozitivnoj strani praga minimalne održivosti.
Ivanišević je jednom rekao: „Problem sa mnom je u tome što svaki meč igram protiv pet protivnika — sudije, publike, igrača za loptu, terena i mene samog. Nije ni čudo da mi ponekad um ode na plažu.“
Za više ovakvih zanimljivih priča iz sveta tenisa, pratite Blog Sport!
SEO specijalista sa velikim interesovanjem za sport, posvećen istraživanju i deljenju uzbudljivih priča iz sveta Fudbala, Košarke, Formule 1 i Tenisa. Pozivam vas da otkrijete inspirativne sadržaje na BlogSport-u!
