U današnjem blog postu vam predstavljamo jednog od najinteligentnijih košarkaških igrača koji nije zaigrao u NBA.
Prezime Bodiroga je prilično retko u bivšoj Jugoslaviji. Kako je klinac iz Zrenjanina, 70 kilometara udaljenog od Beograda, završio u Zadru na dalmatinskoj obali Hrvatske, a ne u Beogradu ili Novom Sadu, dva velika grada u blizini njegovog rodnog grada bilo je veoma čudno.
Godinu-dve kasnije, kada su već svi pričali o velikom talentu po imenu Dejan Bodiroga, saznali smo da je veliki Krešimir Ćosić, tada sportski direktor Zadra, video Bodirogu u konkurenciji kadeta i odmah uvideo da će biti veliki talenat.
Otišao je u Klek, grad pored Zrenjanina, gde je živela porodica Bodiroga – hercegovačkog porekla, važan detalj koji će biti objašnjen u nastavku. Ćosić je razgovarao sa roditeljima i, zahvaljujući svom autoritetu kao velikog igrača i voljene osobe, ubedio ih da dozvole Dejanu da potpiše za Zadar. To je bio početak velike karijere.
Dejan Bodiroga – Početak uspešne karijere
Grad Klek ima oko 3.000 stanovnika, većinom Srba hercegovačkog porekla koji su iz Vojvodine stigli u masovnoj kolonizaciji posle Drugog svetskog rata. Poreklo porodice je iz istoimenog grada, Bodiroga, kod Trebinja, danas u Bosni i Hercegovini.
Klek je verovatno najpoznatiji grad u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji jer je iznedrio 13 internacionalnih igrača u nekoliko sportova, posebno u odbojci, koji su zajedno sa još 12 Zrenjaninaca koji su se takmičili na Olimpijskim igrama, ovu zemlju pretvorili u večni izvor velikih sportista.
Na primer, braća Vladimir i Nikola Grbić, olimpijski šampioni u Sidneju 2000. sa jugoslovenskom odbojkaškom reprezentacijom, susedi su porodice Bodiroga. Njihov otac Čeda Grbić osvojio je prvu medalju (bronzu) za Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu 1975. godine u Beogradu.
Dejan Bodiroga je debitovao u nacionalnom dresu Jugoslavije na juniorskom Evrobasketu 1990. u Holandiji, ali njegov prosek od 6,2 poena ipak nije nagoveštavao njegov budući status superzvezde.
Godinu dana kasnije, na juniorskom Svetskom prvenstvu u Edmontonu u Kanadi, sa jakom reprezentacijom Jugoslavije (Veljko Mršić, Željko Rebrača, Nikola Lončar…) privukao je pažnju skauta.
„Pročitao sam neke izveštaje italijanske štampe sa tog turnira i u jednom članku našao sam poređenje koje mi se činilo van linije: neko je napisao da je ovaj jugoslovenski klinac Dejan Bodiroga „beli Medžik Džonson“, rekao je trener Bogdan Tanjević.
„Nisam verovao u to, ali, kakav sam znatiželjan, u predsezoni sam iskoristio priliku da posetim turnir u blizini Trsta, gde sam nekada živeo, da odem u Zadar. Velika zvezda tima je bio Komazec, ali sam ubrzo primetio da je gazda tog tima bio mali dečko Dejan Bodiroga”.
Tanjević bi, posle Ćosića, postao najvažnija ličnost u karijeri Dejana Bodiroge. U sezoni 1990-91, poslednjoj punoj sezoni bivše Jugoslavije, Dejan Bodiroga je već bio protagonista prvog tima Zadra. Međutim, politička pitanja uticala su na njegovu karijeru.
Iako Dejan Bodiroga nije imao ličnih problema u Zadru, kao Srbin u Hrvatskoj na ivici stravičnog rata, ostanak nije bio opcija. Ćosić, njegov zaštitnik i mentor, zajedno sa Dejanovim starijim bratom Željkom i Nedeljkom Ostarčevićem – bivšim igračem Zadra koji već živi u Sjedinjenim Državama – otišao je u Trst da pokuša da ubedi Bogdana Tanjevića da potpiše sa Dejanom.
“Vršili su veliki pritisak na mene, ali sam bio malo skeptičan jer su tada propisi dozvoljavali samo dva stranca, a inače bi potpisali Amerikance“, priseća se Tanjević. „Pitao sam: ‘Kako da potpišem klinca od 18 godina kao stranca?’
Onda mi je moj dobar prijatelj Ćosić rekao: ‘Ne budi budala iz Bosne. Potpišite ga i nikada nećete požaliti.’ Ali postojao je dodatni problem, njegova dokumentacija. Dejan je bio pod ugovorom i Zadar ga nije puštao. I pored svega toga, odlučio sam da ga potpišem. Proveo je jednu sezonu trenirajući sa Stefanelom iz Trsta bez igranja, ali posle samo dva treninga shvatio sam kakav dijamant imam.
Dejan Bodiroga i Finala
Debi igrača visokog 2,05 metara, ali sa mogućnošću da igra na svih pet pozicija, konačno je bio spreman na početku sezone 1992-93. Tanjević smatra da je od četiri godine u Italiji, Bodiroga prve sezone odigrao najbolje od sebe. „Bio je neverovatno zreo igrač za svoje godine. Bio je veoma velikodušan čovek, uvek zabrinut za tim. Nije imao sebičnosti u sebi.
Sećam se da nikada nije izveo prvi šut pre 7. minuta bilo koje utakmice, jer je prvo želeo da vidi kako je tim. Protiv Ređo Kalabrije, uz sjajnog Majkla Janga, koji bi kasnije vodio Limož do titule Evrolige, Bodiroga je postigao 51 poen. Protiv veterana, ali i dalje sjajnog igrača Majkla Reja Ričardsona, postigao je 38 poena uz 10 od 10 pogodaka iz igre.
Bio je veoma zreo igrač, svestran, koji je mogao da daje koš, dodaje, izvlači skokove, čuva… Bila je privilegija imati ga u timu.
U naredne tri sezone u Trstu, Bodiroga je izgubio tri finala Kupa Koraća. Prvo 1994. protiv PAOK-a iz Soluna, drugi protiv ALBE iz Berlina 1995. i treći protiv Efes Pilsena 1996. Nagrada je stigla na kraju sezone 1995-96 trijumfom Stefanela, koji je iz Trsta prešao u Milano, u italijanskom Liga i Kup Italije. Dupla kruna je bila nagrada za četiri godine mukotrpnog rada, ali je označila i trenutak za promene.
Bodiroga je gotovo garantovano bio u planovima selektora jugoslovenske reprezentacije Dušana Ivkovića za Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. Međutim, međunarodne sankcije nisu dozvolile timu da učestvuje u tim utakmicama.
Na zvaničan debi u reprezentaciji morao bi da čeka tri godine. I to je uradio u velikom stilu: zlatna medalja na Evrobasketu 1995. u Atini sa 12 poena i 5 skokova u proseku. Sledeće godine, na Olimpijskim igrama u Atlanti, osvojio je srebrnu medalju i tamo je potvrdio da je glasina tačna: preći će u Real Madrid, čiji je trener Željko Obradović.
Iako je igrao jako dobro i izabran za MVP-a španske lige u sezoni 1997-98, rezultati tima su te dve godine bili prilično loši. Bilo je, međutim, pobede u Kupu Saporta, 78-64 protiv Maš Verone u Nikoziji na Kipru, uz 19 poena Alberta Ererosa i 17 poena plus 9 skokova od Bodiroge. Bio je to njegov prvi evropski trofej na klupskom nivou.
Dejan Bodiroga – Zanimljivosti
Uoči utakmice između Kaha San Fernanda i Real Madrida, objavljena je priča u španskim novinama El Mundo Deportivo koja je mnoge iznenadila. Srbin Dejan Bodiroga i Hrvat Aleksandar Petrović, tada trener Kaha San Fernanda, bili su bliski rođaci.
Naravno, Aleksandar je brat pokojnog Dražena Petrovića, ikone evropske košarkaške istorije, koja je Bodirogu učinila rođakom velikog velikana svih vremena. Rodoslovno stablo nije ostavljalo nedoumice: Dejanova baka, Gospava, bila je neudata, a deda Ace i Dražena njen brat u velikoj porodici.
Jole, otac Ace i Dražena, bio je policajac u bivšoj Jugoslaviji koji je raspoređen u Šibenik, gde je upoznao svoju buduću suprugu Biserku, dok se Vaso Bodiroga, Dejanov otac, preselio u Vojvodinu.
Bila je to radoznala priča dvojice rođaka, Dražena i Dejana, obojica superzvezda koji su igrali u Real Madridu. Dok je bio u Real Madridu, Bodiroga je osvojio drugu uzastopnu zlatnu medalju, na Evrobasketu 1997. u Barseloni.
Sledeće godine, na Svetskom prvenstvu u Atini, Jugoslavija je bila šampion i Dejan Bodiroga je izabran za MVP-a sa 25 godina. Njegov nacionalni trener u Atlanti, Barseloni i Atini bio je Željko Obradović, koji mu je bio trener i u Real Madridu.
Posle dve godine u Benetonu iz Treviza, Obradović je u leto 1999. prešao u Atinski Panatinaikos. Prvo što je tražio je da Dejan Bodiroga potpiše za Panatu. Pre nego što su se ponovo okupili u Panatinaikosu, poklopili su se i na Olimpijskim igrama u Sidneju, gde je Jugoslavija ispala u četvrtfinalu od Kanade, koju je predvodio sjajni Stiv Neš.
Dejan Bodiroga i Evroliga
Ponovo su zajedno Obradović i Dejan Bodiroga započeli zlatnu deceniju Panatinaikosa. Fajnal for je 2000. odigran u Solunu i Panatinaikos je tu uspeo bez problema. U polufinalu je savladao Efes 81-71 uz 22 poena Bodiroge. U utakmici za titulu žrtva je bio Makabi Tel Aviv rezultatom 73-67, uz odlične partije Željka Rebrače (20 poena, 8 tabli), Odeda Kataša (17 poena) i Bodiroge (9 poena, 4 skoka).
U proleće 2001, godina „dve Evrolige“, Makabi je pobedio Panatinaikos na Fajnal-foru Supro-lige u Parizu sa 81-67, uprkos odličnoj igri Bodiroge od 27 poena i 8 skokova. Istog leta, na istanbulskom Evrobasketu, ponovo je bio šampion sa Jugoslavijom, ovoga puta pod komandom Svetislava Pešića, četvrtog važnog čoveka u karijeri.
Na prvom Fajnal-foru moderne Evrolige, odigranom u Bolonji 2002. godine, veliki favorit je bila Kinder Bolonja Etora Mesine, ne samo zbog domaćeg igranja, već i zbog toga što je imala sjajan tim sa igračima kao što su Manu Đinobili, Marko Jarić, Alesandro. Frosini, Andersen, Rašard Grifit, Alesandro Abio, Sani Bećirović, Antoan Rigodo…
Međutim, nakon što je u polufinalu savladao Makabi rezultatom 83-75, Panatinaikos je osvojio šampionat i iznenadio Kindera sa 89-83 sjajnim Bodirogom, koji je proglašen za MVP-a.
Baš kao što je Obradović učinio kada je došao u Panatinaikos, Svetislav Pešić je uradio jednu stvar neposredno po dolasku na mesto selektora u FK Barselona: zatražio je da Dejan Bodiroga bude u timu za njegov novi projekat.
U avgustu 2002. godine, na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, Pešić je trenirao reprezentaciju Jugoslavije u sastavu Bodiroga, Jarić, Vlade Divac, Peja Stojaković, Igor Rakočević, Milan Gurović, Dejan Tomašević, Miloš Vujanić… i osvojio zlatnu medalju.
U Barseloni, Pešić i Bodiroga su imali izazov da pretvore san u javu – da Barselonu, konačno, učine šampionom Evrolige – u stvarnosti. I jesu. Na Fajnal-foru, odigranom na Palau Sant Hordi u Barseloni, domaćini su prvo savladali CSKA iz Moskve rezultatom 76-71. U utakmici za titulu srušili su Beneton Trevizo sa 76-65 uz 20 poena Bodiroge, koji je drugu godinu zaredom izabran za MVP Fajnal-fora.
Za tri godine u Barseloni, osim te titule Evrolige – svoje treće – osvojio je dve španske lige i jedan nacionalni kup, za koji je takođe proglašen za MVP-a. Bio je šampion lige i kupa u tri različite zemlje i takođe je osvojio mnogo pojedinačnih priznanja, ali je uvek bio timski igrač.
Međutim, Bodirogina poslednja dva nastupa sa reprezentacijom bila su razočaravajuća: 11. mesto na Olimpijadi 2004. u Atini, a zatim eliminacija u prvoj fazi Evrobasketa 2005. u Srbiji.
Posle tri godine u Barseloni, vratio se u Italiju. Ovog puta je igrao u Rimu, gde se u prvoj sezoni ponovo poklopio sa Pešićem. Bodiroga nije osvojio nijednu titulu u poslednje dve godine, ali kada se 2007. povukao u dresu Rima, dobio je ovacije koje su rezervisane za velike šampione.
Bio je svestran igrač sa mnogo talenta. Ali bio je i sportista koji je davao primer i uvek bio ljubazan prema svojim rivalima, sudijama, navijačima i novinarima. Bila je privilegija pratiti ga sve te godine jer je njegova igra košarku činila još lepšom, zabavnijom i atraktivnijom.
Bio je prava superzvezda koji je mogao da igra u NBA bez problema, ali je izabrao da bude kralj u Evropi. Dejan Bodiroga kao igrač ima istaknuto mesto u sećanju svih ljubitelja košarke.
Za više ovakvih zanimljivih priča iz sveta košarke, pratite Blog Sport!
SEO specijalista sa velikim interesovanjem za sport, posvećen istraživanju i deljenju uzbudljivih priča iz sveta Fudbala, Košarke, Formule 1 i Tenisa. Pozivam vas da otkrijete inspirativne sadržaje na BlogSport-u!
